IZGUBLJENOM PRIJATELJU

 

Koliko god pretenciozno bilo, počet ću s doneklom definicijom vizije prijateljstva. "Napravit ću sve što se može, a ako se i ne može, naći ću način." Ako nije bilo načina, upitna je snaga prijateljstva. A pogotovo ako načina nema učestalo. Ako nije bilo načina, nije bilo volje, a volja je u korijenu glagola voljeti.

Najveći protivnik, ne samo prethodno navedenog ideala odnosa između dvojice/dvoje ljudi, nego i svakog napretka jest izgovor. Opravdanje. Mislim da se kreativna moć ljudskog roda ni na kojem polju nije toliko iskazala kao na ovom. Beskonačan broj razloga zašto nešto nije, a trebalo je biti i zašto nešto jest, a nije trebalo. Ponekad mislim da je John Wallaceov znak upravo namijenjen ovom fenomenu.

To mi otkriva ogromnu porebu u nama da budemo opravdani....( )

 

 

...Zaista je teško ljubiti nešto ružno i loše. Zaista izgleda kao nemoguć zadatak, a još k tome i nelogičan, besmislen. Zašto bi to Bog tražio od nas, kad je još i protiv prirode naše duše koja teži dobrom i lijepom? Kako ljubiti himbenost, neiskrenost, dvoličnost, kukavičluk? Podmuklost? Aroganciju, zavist, zlonamjernost...? Iako je za osudu grijeh, a nikad čovjek, svejedno. Ne razaznajemo jedno od drugog. Istina je da mi to ne možemo sami. Jedino s Bogom. Kad bismo mi to mogli, Bog bi nam zaista bio nepotreban. To je točka u kojoj potpisujemo nemoć, vlastitu slabost i dobivamo priliku da se predamo, a zbog tog ne osjećamo jadni već upravo suprotno. Točka u kojoj sklapamo savez...( ).

 

 

...Kad god uhvatimo sebe u pitanju "što ja imam od toga", znajmo da u tome više nema ljubavi. Moj izgubljeni prijatelju, nisi moj neprijatelj, ali si me doveo do razočaranja i unutarnjih borbi sa samim sobom. Svojim postupcima i pomanjkanjem hrabrosti, izmijenjen si, ali na gore, usprkos svemu što si mogao čuti i vidjeti...( ). dP`15.